Potraga za Milanom Đorđevićem: Priča o nestanku i očaju porodice
Prošlo je skoro devet meseci otkako je Milan Đorđević, mladi farmaceut iz Niša, nestao bez traga. Njegova majka, Marica Đorđević, u očaju govori o ovom teškom iskustvu, ističući da se čini kao da je “propao u zemlju”. Ova situacija je ne samo traumatična za njegovu porodicu, već i za celu zajednicu koja je zgrožena njegovim nestankom. Pitanja bez odgovora i osećaj nemoći vladaju među članovima porodice, koji su očajnički tražili bilo kakvu informaciju koja bi ih mogla odvesti do Milana. U ovom članku istražujemo ne samo Milanov nestanak, već i njegov uticaj na zajednicu koja ga je poznavala.
Marica Đorđević ističe da je kontaktirala inspektore Policijske uprave Niš više puta, ali svaki put je dobijala isti odgovor – da je slučaj otvoren i da se traga za njenim sinom. Tokom tih meseci, porodica je obratila pažnju na sve moguće informacije koje bi mogle ukazati na Milanovu sudbinu. Sa svakim danom koji prolazi, njihov očaj postaje sve veći, a nada se sve više smanjuje. Porodica je čak organizovala i javne skupove u potrazi za Milanom, gde su okupljali volontere i ljude dobre volje da im pomognu u pretraživanju područja oko Niša. “Naša zajednica je pokazala veliku podršku. Ljudi su dolazili da pomognu, ali svaki put se vraćamo praznih ruku,” priznaje Marica.
Pored pretraživanja lokalnih područja, porodica Đorđević je odlučila da se obrati crkvi za duhovnu podršku. Otišli su u crkvu i molili se za pomoć, tražeći informacije da li je Milan možda odabrao život u nekom od manastira. Nažalost, dobili su odgovor da Milan ne boravi ni u jednom manastiru ili pravoslavnom hramu u Srbiji, Republici Srpskoj, niti na Hilandaru. Ipak, njihova potraga nije stala. “U srcu nosimo nadu da će se jednog dana pojaviti,” kaže Marica, dodajući kako su molitve postale deo njihovog svakodnevnog života. Svake nedelje, odlaze na bogosluženja, nadajući se da će im neka reč ili znak doneti utehu.
Nedavno je Marica sa svojim starijim sinom posetila manastir Veta, gde su doživeli neobičan susret sa monahinjom koja im je, prema njenim rečima, poručila: “Nemoj sada da tražiš brata, on će ti se javiti kada bude želeo.” Ova izjava, iako je delovala kao uteha, zapravo je dodatno pojačala sumnju i strah kod porodice. “Ja sumnjam da je ona nešto videla,” kroz suze govori Marica. “Možda je znala nešto što nam nije mogla reći.” Njena porodica se neprestano vraća na Suvu planinu, nadajući se da će pronaći neki trag koji bi ih odveo do nestalog sina, ali do sada bezuspešno. “Svaki put kada odemo tamo, osećam se kao da mu se približavam, kao da je tu negde,” dodaje ona sa osjećajem očaja.
Pitanje koje muči porodicu jeste kako je Milan mogao nestati bez ikakvog traga, posebno s obzirom na njegovu fizičku konstituciju – visok je dva metra i teži 100 kilograma. Marica je sigurna da nije mogao samo da nestane, te se plaši da je možda postao žrtva otmice. Njihova potraga nikada nije prestala, a uključili su se i psi tragači, dronovi i volonteri, ali bez uspeha. Od policije nisu dobili nikakve sumnjive informacije iz Milanovih telefona ili laptopa, što dodatno budi sumnju u profesionalnost istrage. “Kako je moguće da se tako veliki čovek može izgubiti bez traga?” pita se Marica, naglašavajući frustraciju koja je sveprisutna u porodici.
Ono što je dodatno frustrirajuće za porodicu jeste to što su otkrili da je Milanov pametni sat ostao u automobilu, zajedno s njegovim ličnim stvarima, dok su telefoni i laptop uklonjeni. Ništa sumnjivo nije pronađeno ni u vozilu ni u njegovom okruženju. Marica se pita da li je Milan možda imao neki problem koji nije podelio sa porodicom, te da li je možda video ili čuo nešto što bi moglo biti opasno po njega. “Osećam da nam je nešto skriveno od nas, a mi ne možemo da dođemo do odgovora,” objašnjava ona. Njihova potraga se ne fokusira samo na pronalaženje Milana, već i na razumevanje onoga što mu se dogodilo pre nego što je nestao.
Marica se prisjeća poslednjeg dana kada je videla svog sina, kada su zajedno popili kafu i razgovarali. “On je bio vrlo osetljiv i pedantan,” naglašava ona, dodajući da je bio kod koleginice u potrazi za prirodnim lekovima za spavanje, što može ukazivati na to da je prolazio kroz težak period. Njena unutrašnja borba je očigledna; “Ne dao bog nikome ono što smo mi doživeli,” kaže ona, izražavajući duboku tugu i beznađe. Porodica Đorđević moli sve ljude koji imaju informacije o Milanu ili su ga negde videli da se jave. Njihova potraga ne prestaje, a nada u pronalaženje sina polako se pretvara u očaj.
Njihova priča nije samo lična tragedija, već i poziv za širu zajednicu da se uključi u potragu za nestalim osobama. “Svaka informacija može biti ključna,” naglašava Marica, svesna da i najmanji trag može doneti novu nadu porodici koja strahuje da nikada neće saznati sudbinu svog voljenog sina. “Molimo vas, ne oklevajte da pitate, da istražite bilo koji znak, da podelite ovu priču,” poručuje ona, ističući koliko je važno da se zajednica uključi u ovaj tragični događaj. U ovom očaju, porodica Đorđević i dalje veruje da će se Milan jednog dana vratiti kući i da će pravda biti zadovoljena.
